pisem

Ni daška vetra... Priroda raznim bojama trulog lišća iscrtala lepotu ispred mog prozora, gde mi kuca okupani Zlatni delišes koji, kada ga zagrizeš, sve ti kiseli sok curi niz bradu... Zlatan prizor... Kišno jutro u Beogradu. Iako divan pogled, nisam obožavao ovakve dane. Bio sam jedan od one nestašnije dece, nije me držalo mesto. Slegnutih ramena tumarao sam kućom u potrazi za kakvom zanimacijom. Spustio sam se sprat niže, prošao sam kroz hodnik. Sa leve strane vrata sobe moje babe, tri metra naspram njih nalaze se ulazna vrata.. Oslušnuo sam šta baba radi, gledala je neku sapunicu i pričala sa televizorom. Dedin glas nisam čuo, verovatno je spavao u drugoj sobi, ipak je bilo neuobičajeno rano, ni sam ne znam zašto sam bio budan. Odlučio sam da se malo našalim sa babom. Zakucao sam na stakleni deo ulaznih vrata ne bi li proizveo dovoljno jak zvuk da joj skrenem pažnju sa televizora. Začuo sam psovanje i glasno udaranje nogama po hrastovom parketu, u medjuvremenu, sakrio sam se u šuplji deo ispod stepenica. Otvorila je vrata sobe, potom i ulazna vrata, nikog nije bilo ispred. Nastavila je sa gundjanjem ovoga puta sa povišenim tonom, vratila se u sobu i pojačala televizor. Nisam mogao da odolim, ponovo sam uradio isto i sladio se svakom njenom načinjenom koraku i psovki. To me ispunjavalo, smejao sam se. Ipak, treći put je bilo previše. Iste sekunde kada sam ja zakucao na ulazna vrata ona je izašla. Moj uplašeni i njen pogled razjarenog bika se sudariše. Znao sam da sam najebao. Progutao sam knedlu i psihički se spremio za predstojeće batine. Lepo me je naučila pameti. Nisam se ovako dobro proveo još od kada sam malog Vladu iz ulice gurnuo u žbunje obraslo trnjem. Plakao sam. Moglo se reći da je kiša sada padala i unutra.